Hermiti su generali bez vojske a vernici su vojska sa slabim generalom
Nakon ovoga se samo po sebi nameće pitanje – a ko je taj kompetentni general? Odgovor je – Hijerofant!
Nijedna religija ne može garantovati slobodu jer nijedna religija (osim paganskih i šamanizma) ne zagovara i snagu. Sve religije zagovaraju etiku i čistoću ali to nije dovoljno i za slobodu. Slobodan si onoliko koliko si jak, koliko si opasan za druge. Ako si opasan za druge to ne mora da znači da si i negativan do tih drugih. Kao što neko opasan ne mora i da je negativan do vas. Jedino telema zagovara snagu. Jedino ta religiozna mislenost (neću namerno reći religija) zagovara slobodu.
— —– —
Pita me čovek koji želi da proučava kabalu, šta mislim o Isusu Hristu? Gde je njegovo mesto?
A ja njega pitam – šta znači verovati? Ko je Isus Hristos? U stvari pitam ga da li zna šta me je pitao? Da li uopšte razume termine i koncepte koje upotrebljava?
Šta znači verovati? Šta je to vera? Neko ubeđenje, koncept, nada, želja, pretpostavka, ideja, misao, očekivanje, itd.. Da li je to utemeljen koncept ili ne, sa dokazom ili bez. Vera može da bude sve to navedeno i uglavnom ima elemente svega toga. Ništa to nije pogrešno. Ali ako nema dokaze onda je to slepa vera. I što je najgore, vera retko kada ima dokaz i baš zato je svaka vera u stvari slepa vera. Blind Faith. Stariji rokeri znaju za taj bend ako im se sviđa Eric Clapton. A pre 50-tak godina negde u Londonu je pisalo – Clapton is god. Mala digresija iz umetničkih razloga a i da razvodnimo ovu super ozbiljnu temu. Ako znate o čemu govorim zadnjih 100 godina.
A šta je ili ko je Isus Hristos? Mi ne negiramo a priori religioznu dogmu ali nas zanima naučni pristup tom dobrom (plavokosom i plavookom a koji je rođen u Palestini, ha ha) dečku kojega su ubili na krstu. Da li je on primer onoga – neznalice ubiše boga? Ali nije on jedini. Bilo ih je kasnije, da nabrojima samo neke, Ivana Orleanska, Mansur Al Haladž, Jan Hus, Jakob Burgundus, itd.. I što je najzanimjivije, vatreni sledbenici Isusa su na sličan način ubili par ovih nabrojanih na slično grozan način. Kako to?
Dakle, ko je bio ili šta je bio taj naš glavni junak svih priča? Bog, polubog, čovek, prorok, adept, božiji sveštenik (ili pastir, ha ha), simbol postignuća, nivo svesti samadija, ravnoteža, krst, božiji sin, rezultat Chokmaha i Binaha, umirući bog, itd., itd.. Sve to, ali niko to da objasni. Jer treba biti veoma blizu Isusa da bi ga se objasnilo. A onaj ko je blizu Isusa nema potrebe a često ni motiva da ga objašnjava. Tako da ga objašnjavaju uglavnom neznalice.
U zapadnoj religiji i što je još gore, u zapadnim magičkim redovima tokom cele istorije taj termin je uotrebljavan i danas se upotrebljava za sve to jer sve to po malo i predstavlja. Ali ako čovek ne razlikuje te nijanse u velikom je problemu, konfuziji a pitanje vremena kada će to prerasti u dogmu. Jednostavno ne zna šta je šta i kada se pomene Isus ne zna na šta se misli. Ništa od toga ne negiramo, ali naglašavamo da je nužno razlikovati nijanse kad se na šta misli, jasno znati na koji aspekat se misli.
Isus Hristos kao nivo svesti Tifareta, kao kabalistički Sin u Formuli JHVH je sasvim korektno razumevanje. I svaka upotreba tog imena treba to da podrazumeva. Dakle, ime proroka Isusa je u tom kontekstu sasvim poželjno u kabali, jer baš to predstavlja. On je homo sapiens, čovek, koji je dostigao samadi nivoa Tifareta i u tolikoj meri se je izjednačio sa bogom. I ništa više. Sve ostalo je religiozni balast u funkciji dogme i zaglupljivanja.
— —– —
Ljudi se mole bogu. Često. A ko je taj bog? Da li se on nekada moli nama? Ili je nevaspitan i to ne radi? Ako to ne radi, ako nas nikada i ni za šta ne moli, mora da postoji neki razlog za to! Jer niko mu i ne zameri to. Dakle, moramo da znamo zašto je to tako. Zato jer je veliki i jak! Mnogo veći i mnogo jači od nas. Samo zato on nas ne moli ni za šta!
Bog jeste veliki, ali ne postoji! Bog je veliki, beskonačno veliki, toliko veliki da ne postoji. Ko onda može da tvrdi da bog postoji? Ko može da tvrdi da bog ne postoji? Ja tvrdim da je bog veliki, najveći. Ali o njegovom postojanju treba diskutovati. Jer on nekada deluje a nekaa ne. Ili mi ne poznajemo načine njegovog konstantnog delovanja i ispoljavanja.
— —– —
Bog nije (samo) pošten. Bog je i nepošten! Šta god pozitivno kažemo za boga to je moguće negirati. Ako ne verujete, samo preciznije pogledajte svet oko sebe, svu tu bedu, žalost. Sve što kažemo za boga, istina je. Čak i najbolje i najgore stvari. Sve opozicije. I niko ne može da negira da je bog veliki. I bog od čoveka samo to traži. Da je veliki i jak, dakle, da je kao i sam bog.
— —– —
Kažu da oni koji obožavaju i prizivaju đavola da su oni bezbožnici. Ne znam nikoga ko to radi. Ali, kažu da ih ima. Postoje i oni (koji kažu da se razumeju u te stvari) i koji tvrde da o đavolu treba što manje govoriti i čak i ne pominjati ga. Ni ime mu ne izgovoriti. Ali važno je imenovati sve viruse, ratove, ubistva, bakterije, uzročnike raznih bolesti, tornade, crne hronike, poplave, zemljotrese, kataklizme i uzroke svih vrsta nesreća. Jer kako da ih drugačije spoznamo i eskiviramo ili čak pobedimo. Ali ne i đavola, ha ha. Pa sve nabrojano su predstavnici đavola.
Ljudi nemaju pojma šta je to bog, šta bi to moglo da bude. Čak i oni koji se zaklinju u boga. Čak ni oni koji veruju u boga i čak ga i vole, pojma nemaju šta bi to moglo da bude. A o đavolu da ne govorimo. Oni ne znaju šta je bog ali o đavolu znaju da je on sve suprotno tome. Stvarno filigranski precizno. Oni vole da kažu da je bog svemoćan, da je sve i svuda. Ne negiramo to. Ali u tom slučaju bog je i u paklu. Aaaa, to ne. Ne sviđa im se to.
Možda su veći problem oni koji imaju neke solidne predstave o bogu ali o đavolu ne vole da govore. Beže od đavola kao đavo od krsta. Toliko ga izbegavaju da su ga učinili famoznim, popularnim. Smatram to besmislenim i pogrešnim. Sa neprijateljem se treba suočiti. Bolest je jedan od načina ispoljavanja đavola. Kada bi medicina imala takav stav do bolesti-đavola današnje zdravlje bi nam bilo kao u srednjem veku. Jadni đavo, kada bi znao kakvog bauka su napravili od njega, usrao bi se od straha.
Da skratimo, bog je ravnoteža, đavo je neravnoteža. Tako kažu fizičari, matematičari. Medicina se slaže. I geometrija. I sav pametan svet.
— —– —
Pitao sam puno ljudi, uglavnom religioznih ljudi, da mi daju definiciju vere. Pričali su mi romane, ali niko mi nije dao definiciju vere u jednoj srednje dugačkoj rečenici. Nisu mi dali definiciju ni u petdeset dugih rečenica.
Po nekom mojem rezonu vera je bućkuriš sastavljen od ubeđenja, očekivanja, nade, pretpostavke, želje, mišljenja, uverenosti, poverenja, itd., itd.. Sve je to na reč, bez dokaza. Ništa nije sigurno, sve se može demantovati, ništa argumentima, ništa sa dokazima.
Znači vera temelji na neviđeno, na reč, na slepo. Zato je svaka vera u stvari slepa vera. Jer bilo šta da je od navedenog bućkuriša u pitanju, to je bez dokaza, nije naučno. Zato svaku veru treba proveriti naukom. Dakle, vera je veliki rizik. I dok se ne proveri ona je slepa vera. A kada se proveri nije više slepa vera, ali nije više ni vera.
— —– —
Religijska terminologija je štura, suhoparna, nejasna, nedorečena. Običan čovek ne može to da razume. Uglavnom shvata doslovno, bukvalno i nepotpuno i otuda bezbroj religijskih dogmi. Za nas je važan termin bezbožništvo i bezbožnici. Naravno da i takvi postoje. Svaki čovek je od boga, bio svestan toga ili ne, prihvatio to ili negirao to. Ali opet je moguće da je bezbožnik. Probijanje puta od Ketera do Malkuta je apsolutno božanska gesta. Samo da smo inkarnirani taj put je u izvesnoj meri prohodan, postoji. Naravno, možemo da ga proširimo. I to je već dokaz da smo od boga, i da a priori nismo bezbožnici. Ali rad sa Zmijom Mudrosti determiniše u pravoj meri da li je čovek bezbožnik. To je evolutivni napor subjekta, to je njegov svesni napor i na osnovu količine i intenziteta tog napora determiniše se da li je neko i u kolikoj meri božiji ili bezbožnik. Može čovek da ne veruje a da nije bezbožnik. I obratno, da veruje a da je bezbožnik. Vernici umesto da se bore oni se mole i veruju. A čovek na putu inicijacije ne veruje i bori se, kao pravi božiji čovek.
— —– —
Da li vas zanima koji ljudi su najmanje vernici? Ko su oni koji nikome ne veruju? Pa ni bogu. Bankari. Oni ništa ne veruju. Nikome. Probajte da ih ubedite da vam veruju. Ha ha. Neka vam daju kredit na poverenje. Poverenje je čak manje slepo nego vera. Kada bi bog došao u banku da digne kredit, ne bi ga dobio. Bankari bi hteli hipoteku nad Vatikanom. Koliko vidimo, crkve, a naročito zapadna, se dobro razume sa bankama. Crkva traži slepu veru a banka nikome ne veruje. A međusobno se odlično razumeju! Kakav svet. I onda kažu da vernici nisu slepi.