Uz novu knjigu „Rituali deset kugli“ – Slava prati vrline kao senka
Osnova i razlog za ovaj ciklus rituala je bio Liber Samekh. Taj ritual samoinicijacije sam izvodio na sve moguće načine, na najrazličitijim mestima i lokacijama, u različita doba dana, u raznim jezicima (srpskom, slovenačkom, engleskom, originalnom starogrčkom), itd.. Improvizovao sam na ulici, u stanu, u žitnom polju, na obali mora, u krevetu, u hramu, na vrhu zgrade, na vrhu brda, čak i na kiši pod kišobranom, itd.. Radio sam to mentalno, poluglasno, glasno, u skladu sa uslovima. Važno je bilo improvizovati ali još važnije je bilo održati kontinuitet.
Pošto nisam imao nikoga da me posavetuje, jer jednostavno niko takav nije ni postojao u mojoj blizini, taj proces upoznavanja i savladavanja tog rituala tekao je sporo i spontano sa ekvivalentnim rezultatima. Bio sam osuđen da postanem samouk. Vremenom sam detalj po detalj korigovao u ritualu, nešto promenio, nešto dodao u skladu sa zdravom logikom i mojim osećajem. I pošto se je to pokazalo smisleno, uvideo sam da svi ljudi koji su se tokom proteklih 150 godina bavili tim ritualom (osim Crowley-a) ga uopšte nisu razumeli. Crowley verovatno nije smatrao da je potrebno sve te korekcije sprovesti pa je neke detalje jednostavno prihvatio i samo prepisao. Meni je mnogo tih ‘sitnica’ smetalo. Neke sam korigovao, neke nisam, ali osećao sam da i pored mnogih izvođenja taj ritual još ‘nije potpuno moj’. Samo sam čekao neki signal i putokaz. Mnogi aspiranti (takoreći svi) su nestrpljivi i očekuju od svakog rituala revoluciju. Razumljivo. U krajnjoj liniji tako i treba da bude. Ali u praksi aspirant se često suočava sa ‘mrtvim hodom’, stanjem ‘u leru’, kao da proklizava i prakse mu izgledaju kao pranje opranog veša (a veš je i dalje prljav) ili, što je još gore, grebanje noktima po staklu. To su znaci da treba nešto menjati. Uvek nešto treba menjati. Svako se suočava sa tim situacijama. U takvim slučajevima uvek sam samo pojačavao prakse. Više sam ih nadgrađivao nego menjao. Takva statika u napredovanju je samo znak da prakse ‘nisu dorasle’ karmi magičara, Apepu subjekta ili nešto nije u redu sa izvođenjima (kontinuitet, tehnika, intenzitet, itd.).. To je normalno za svako vreme i svakog aspiranta.
Taj ritual sam ‘testirao’ na razne načine čak i preko nekih vidovitih ljudi i svi su potvrdili da je to smislen i vredan ritual. A ja sam ipak osećao da nešto nedostaje ili da još nešto moram da otkrijem i korigujem. Na razne načine sam dobijao kockice mozaika. Moji komentari tog rituala su već bili objavljeni ali osećao sam da to nije sve. Osećao sam da moram još više da ga ‘učinim svojim’, da ga, ako tako mogu reći, prilagodim sebi. I na neočekivan način mi je došao signal. Sa puno entuzijazma sam se toga prihvatio, ali vremenom su očekivanja opadala da su nastajale pauze i ceo ovaj ciklus se razvukao na skoro pet godina. Otpori karme i inertnosti su bili strahoviti da sam morao da improvizujem improvizovano. Ali vredelo je. Dakle, ceo ovaj ciklus je bio nadgradnja Liber Samekh-a.
Sama činjenica da je u svoju verzuju Abramelinove Operacije Crowley uključio i Liber Samekh je strahoviti napredak. To ogromno olakšava magičarima danas taj proces. Nama danas u ovim zahtevnijim vremenima ni to nije dovoljno. Možemo samo da zamislimo u kakvom režimu vežbi i sa kakvom logistikom je Abraham izvodio svoju Operaciju. On nikada nije ni čuo za Liber Samekh.