(objavljen u oktobarskom broju revije AURA u Ljubljani)
Pred sobom imamo vašu četvrtu knjigu o kabali. Vi ste jedan od retkih ako ne i jedini na području bivše države koji piše o ovoj tematiki. Šta mislite da li populacija to odgovarajuće prihvata? Da li je pripremljena za tako zahtevno gradivo?
Uvek kada se radi o nekoj novoj temi ili zahtevnoj materiji, a kabala to sigurno jeste, prihvatanje od strane publike teče sporo, polagano. Kabala je materija koja se pre svega studira, i prihvatanje, kako to vi imenujete, teče u skladu sa napredovanjemu studiju. Ali ipak mi se čini da je prijem sve bolji i bolji, sve više ljudi prihvata tu ‘nauku budućnosti’. To vidim i po odzivu na svojem website-u. Moram da dodam da je, a to važi za celokupno područje bivše države, situacija specifična. Na nekim područjima kasnimo za ostalim svetom 50 godina a na nekima smo za 50 godina ispred ostalog sveta. Ali baš te apsurdnosti uvek iznedre najkvalitetnije ljude. Ne puno njih, ali pojave se.
Kome je namenjena ta knjiga, kojem tipu populacije?
Mogu reći najširoj populaciji, mada ako preciznije pogledamo, namenjena je onima koji imaju istrajnosti, volje i snage da istraju u studiju i vežbanju. Neki kažu da je gradivo zahtevno. Ali svaki astrolog će vam reći da mu je u početku Mile Dupor bio zahtevan, a bez Dupora nema napredovanja u astrologiji. Kabala je mateirja u kojoj je nemoguće neka znanja jednostavno predstaviti. Pokušajte da Periodni sistem elemenata od Mendeljejeva predstavite jasnije ili jednostavnije. Ne možete, jer je to nemoguće.
Šta ste hteli da izrazite, objavite sa ovom knjigom, koja znanja ste hteli da raširite?
Osnovni cilj je bio da se sistem delova duše u kabali predstavi što temeljitije. Sistem sefirota je mnogo bolje objašnjen i prisutan u literaturi, javnosti. O podeli na delove duše se samo prepisuje nekoliko vekova.
Koji su osnovni delovi duše?
Za nas su najzanimljiviji delovi duše ispod Bezdana na Drvetu Života, a to su Guf – fizičko telo, Nefeš – animalna duša, nagonsko telo i Ruach – um, mentalno telo. Tu su još delovi duše na koje nemamo toliko uticaja a koji nam postaju dostupni tek nakon dostizanja izvesnog nivoa osveštenosti. Glavni rad je na ova prva, niža tri nivoa. Svako kod sebe ih sa lakoćom može razlikovati, prepoznati. Veliki je problem u konfuziji terminogije koja postoji i to je osnovni razlog zašto sam se držao striktno hebrejskih izraza. Zato jer su veoma precizni i zna se šta se pod njima misli.
Tu se dotičemo one besmislene tvrdnje da je duša večna. Možda je to čak i tačno ali je potrebno veoma temeljito i precizno objašnjenje. Kako mi možemo da tvrdimo da je nešto večno a da ne znamo šta je to?! Kabala shvata čoveka kao jednu celinu unutar koje postoji našim čulima vidljivi deo (telo) i nevidljivi deo. I unutar tog nevidljivog dela, unutar tog spektra-raspona postoje nivoi, delovi koji su smrtni, koji mogu da postanu besmrtni i koji su besmrtni. Kreatori tog sistema (ma ko oni bili i ma kada je nastao taj sistem) su u tome videli logičnost a tokom istorije razni vidoviti mediji su to potvrdili. Nauka nikada nije mogla to da negira, čak naprotiv, uvek iznova i iznova samo potvrđuje tačnost takve konstrukcije i konstitucije čoveka.
Zašto je važan odnosno potreban pristup analize čoveka po sistemu delova duše? U čemu je takva podela ljudskog bića drugačija ili bolja od ostalih podela?
Takav pristup, odnosno podela je potrebna jer nedostaje. Nauci i psihologiji je još uvek nejasan sistem povezanosti misli i emocija kao i još mnogo toga u funkcionalnosti organizma. Ovaj kabalistički pristup odgovara realnosti. Po ovoj podeli se bolje vidi funkcionalnost nivoa čoveka. Osim toga, slične ako ne i identične podele postoje u svim relevantnim tradicijama (budističke skande, hinduističke koše, u starom Egiptu su postojale te podele veoma precizne, mnogi šamani po celoj planeti imaju to veoma dobro razrađeno i razvrstano. Šokantno je kako je to u hrišćanstvu tako nejasno i nepotpuno. Najveća potreba je u medicini i psihijatriji, jer ako detektiramo na kojem nivou je uzrok bolesti lakše izaberemo pravu trerapiju, odnosno lakše ustanovimo zašto izvesna terapija ne deluje. Svaki homeopat i bioenergetičar to treba da zna, ali to detektiranje nivoa uzroka bolesti bi veoma, veoma koristilo i oficijelnoj medicini. Osim toga, veoma su nejasne i klimave definicije uma, svesti, emocija. Najgrublje i najkraće rečeno, um je mentalni konstrukt, svest je produkat uma ili odraz savršenosti uma, emocije su ojačane misli. To je veoma teško objasniti osim preko delova duše.
Svaki od nabrojanih delova duše ima izvestan nivo svoje autonomije ali je ipak i dalje samo deo celine. Zar to nije malo konfuzno, možete li to da objsnite?
To nije teško primetiti. Um ima izvesnu svoju autonomiju, nagoni takođe u izvesnoj meri, fizičko telo takođe. Samo te autonomije su istovremeno i ograničenja svojom sopstvenom sferom, svojim vibracijskim nivoom. Um je slobodan da misli šta hoće, da vrluda, da luta, divlja, sanjari, ali i da bude konstruktivan, kreativan, lucidan, koncentrisan, prosvetljen. Nefeš (animalna duša) može da želi slatkiše, seks, inertnost, da nečemu teži kao magnet, ili da ga nešto odbija do povraćanja, a može da bude i umeren, u zlatnoj optimalnoj sredini potrebnog i nepotrebnog. Telo može da bude lepo ili ružno, novo ili staro, funkcionalno ili defektno, jako ili nejako. Sve su to područja izvesne autonomije za tri dela duše ispod Bezdana. Za uspešno funkcionisanje čoveka potrebna je što veća saradnja i usklađenost tih nivoa. Samo da je čovek živ znači da neka saradnja postoji. Usklađenost varira, u zavisnosti od mnogo faktora. Cilj evolucije je optimalna usklađenost koja omogućuje umu da radi na sebi.
Kako izgleda tipični problem, disfunkcionalnost ili nefunkcionalnost nekog nivoa?
Svaki primer zavisnosti od nečega. Alkoholizam, narkomanija, invalidnost, zavisnost od hrane, opsednutost seksom, igrama na sreću, sportom, prevelika navezanost na nešto ili nekoga (ljubavnik ili kućni ljubimac). Neki od tih primera-problema pripadaju Ruach-u (umu), neki Nefešu (animalnoj duši). Na primer, slabost do hrane i alkoholizam su problemi nivoa Nefeša, koji mogu da imaju uzroke na nivou Ruach-a (uglavnom je tako), ali ne mora uvek da je tako. Ali rešava se apsolutno aktivnom i vodećom ulogom Ruach-a. Guf samo trpi rezultate svega toga. Sklonost lažima, kleptomaniji ili recimo osvetoljubivosti ili sramežljivosti su tipični primeri nepravilnosti, nesavršenosti na nivou Ruach-a (uma) i rešavaju se na tom nivou. Nefeš i Guf samo manifestuju rezultate, posledice, bilo kakve da su.
Kako bi objasnili predstave uma koje ste naveli? Zar to nije pokušaj nemogućega?
Na prvi pogled izgleda da je to pokušaj nemogućega. Pomoću neke materijalne stvari, takoreći dečije igračke kao što je Rubikova kocka, predstaviti ljudski um. Mada su to samo simbolična poređenja, analogija postoji. Recimo da je složena Rubikova kocka stanje uma kojemu kažemo samadi. Ako je u tom stanju um je statičan, miran, kocka je nezanimljiva, monotona, nema nikakvih tenzija. Um je uvek dinamičan (osim u samadiju), dakle aktivan je, stvara, kalkuliše i samim time evoluira. Zato jer ima u sebi napetosti, tenzije i tendencije. Isto to izražava i nesložena Rubikova kocka. Plus broj šest koji se poklapa sa nivoom svesti kojega imenujemo sefirot Tifaret, koji takođe ima broj šest. Inače Rubikova kocka je veoma upotrebljiva za još mnoge duhovne discipline. Pitam se samo kada će ti brojni majstori i velemajstori za feng-šui ukapirati analogiju njihove nauke sa Rubikovom kockom? Na svoj specifičan način su upotrebljive i korisne i sve ostale predstave uma, pomoću mozaika, sira ementalera, sistema zrakastog ježa ili geometriskog težišta nepravilnog volumena, itd..
Kako su u praksi upotrebljive različite predstave uma koje ste naveli?
Sve predstave uma koje sam naveo, a moglo bi se ih još naći, su naravno, simboličke predstave, ali su neophodna osnova za bilo kakvo dublje istraživanje uma. Preko tih volumenskih predstava je najlakše moguće razumeti šta su i kakvi su kompleksi uma, šta su navike, mentalni poremećaji, kako i šta se dešava tokom posmrtnog obreda bilo tibetanskog ili staroegipatskog. Samo tako možemo da imamo neku predastavu šta i kakav je uravnotežen um, prosvetljen um, a šta je običan i neuravnotežen um, itd., itd.. Na osnovu tih predstava je moguće kreirati mnoge vežbe meditacija ili koncentracija za sebe.
Na temelju čega se determiniše koji delovi duše su smrtni i koji nisu?
Svi delovi duše ispod Bezdana su smrtni i ako oni umru onda nema baze da bilo šta od tog čoveka preživi. Ali, ne moraju svi delovi duše ispod Bezdana da umru. Guf apsolutno umire, Nefeš takođe, osim u izuzetnim slučajevima ali to je tako retko da nije vredno pomena, a Ruach može da preživi i ostane da živi i nakon smrti. Samim time obezbeđuje svoj opstanak i iznad Bezdana na Drvetu Života. A to da li će preživeti zavisi od njegove uravnoteženosti, savršenosti. Ako nema dovoljan nivo savršenosti i Ruach može da umre, nestane. Ravnoteža je stabilnost, trajnost, opstanak. I obratno. Otuda izreka da je srećan onaj ko umre u spokoju (bogu). Ako čovek umre pun neravnoteža, tenzija, napetosti, želja, sve su mu to faktori zbog kojih će najverovatnije biti razgrađen u božijoj astromentalnoj reciklaži. Moguće je da nešto ipak ostane čak i ako nije učinio nikakav napredak tokom upravo istekle inkarnacije, ali to je onda nešto od pre, nešto sa čime je došao u ovu inkarnaciju. Ako samo to preživi onda je dotična, upravo završena inkarnacija subjekta nevažna, izgubljena, samo gomila nevažnih događaja.
Možete li nam dodatno objasniti pojam tetris? Zašto baš taj izraz?
To je izraz kojega upotrebljavam samo da slikovitije izrazim tajni, nevidljivi i uvek nadolazeći uticaj svih faktora kosmosa na čoveka. Ispostavljenost svemu. To je tetris univerzuma. Upotrebio sam izraz po toj video igri jer je tamo na lep način prikazan konstantni priliv različitih (geometrijskih) figura koje doslovno padaju na bazu, na subjekta i koje on mora da integriše u sebe, da ih osvesti i time održi svoj korak sa vremenom. Ali čovek uvek kasni za vremenom i ne uspeva sve to da integriše u sebe i zato usledi smrt, kao i u video igri, u jednom momentu, pre ili kasnije poraz igrača. Njegov skor govori koliko je daleko dogurao, odnosno saldo karme na Sudnji Dan. Taj termin delimično ima svoj ekvivalent u astrologiji – tranziti.
Kako objašnjavate tvrdnju da je čovek najbolje mesto da se v njemu sakrije (smesti) đavo?
To ne samo da je najbolje mesto za đavola nego je to i jedino mesto za đavola gde on može da prebiva. Nigde drugde u ovom univerzumu ne postoji đavo. Mada je čovek mikrokosmos i ekvivalentno bi i u makrokosmosu trebalo da postoji mesto za đavola, to nije tako. Postoje ekvivalenti ali to nije đavo. Na makro nivou su to samo neravnoteže koje same sebe vremenom anuliraju i tu nije ništa zlo. To su samo uzročnici dinamike u beskonačnoj dinamičnoj harmoniji. Ali čovek u sebi nije sposoban da te svoje unutrašnje neravnoteže uravnotežava onako kako se one i pojavljuju (a baš one su đavo) i posledično uslede neprijatnosti kojima možemo dati ime đavo. Ako preciznije pogledamo, sve se to odigrava na nivou Ruach-a, uma, a niži delovi duše trpe i manifestuju posledice. Dakle, đavo ne može sam po sebi da bude u biljkama i životinjama, mada glupi čovek ga ponekad vidi i tamo! Sav duhovni razvoj je samo smanjivanje i otklanjanje tih neravnoteža, bez obzira da li ih imenujemo đavo ili kompleksi ili bolesti. Inicijacije, samoinicijacije, vežbe dharane, žrtve, itd., su samo neke od metoda oslobađanja od tih napetosti.
U kolikoj meri su nam potrebne inicijacije? Da li je moguće drugačije?
To je jedan od brzih načina. To je torpedovanje nekog okorelog koncepta, kompleksa, u cilju razbijanja i prevazilaženja. Bilo da je to putem dramskog rituala, mantranjem, žrtvovanjem nečega ili smrtnim opasnostima. Uvek neki efekat mora da bude, naravno, ekvivalentno tvrdoći komplesa-koncepta i snazi rituala, radnje. Danas, zbog tempa života inicijacije su potrebnije nego ikada. Svi koji se ne prilagode, ne pročiste, uravnoteže, biće oduvani današnjim drastičnim selekcijama. Inicijacija ne mora uvek da bude ritual. To može da bude i neki najobičniji trening samodiscipline, samo da se poboljša nivo samokontrole, digne nivo svesti, krene bržim i pravilnijim putem. Vežba dharane (koncentracije) je alternativa, jednako teška i zahtevna ali sporija i sigurnija. Najbolje ih je kombinovati.
Usled čega nastane potreba po inicijaciji?
Nataloženi i neanulirani tetris. Ili drugim rečima, spisak obaveza, gomila materiala kojeg smo trebali da naučimo, osvestimo, uradimo a ipak još nismo a što sve jednim imenom zovemo – karma. Inicijacija je ubrzano odrađivanje karme. Taj spisak obaveza može da bude iz više uzroka. Bilo da su to neke obaveze subjekta iz njegovih prethodih inkarnacija (što je ređe, i naravno ako je subjekat uopšte imao prethodne inkarnacije), bilo da je sam prouzrokovao nastajanje karme (lenjošću, nečistim životom, itd.), bilo da je to nastalo prenosom karme sa roditelja, okoline (što je najčešće).
U čemu je razlika između inicijacije i dharane?
Najkraće rečeno – samo u brzini. Inicijacija je brža ali i opasnija. Dharana je sporija, sigurnija ali i zahtevnija. Inicijacija svojim metodama (ritualima, žrtvama, naporom, gladovanjem, itd.) deluje na užem frontu (u zavisnosti od konstrukcije inicijacijskog rituala) i zato brže, da bi se zatim prešlo na drugi ili viši nivo. Dharana je delovanje na ceo spektar odjednom – disciplinovanje uma u celini. Zato je to teže i sporije. Krajnji cilj obe metode je isti – upoznavanje i osveštavanje sebe.
Zašto je dharana tako teška?
Zato jer je to borba ili rad uma protiv nekih svojih vlastitih karakteristika, koncepata. Time um sam na sebi izvodi autohirurgiju. Odstranjuje čipove iz samog sebe, čipove koji su živeli u njemu možda decenijama, koji su njegov integralni deo. Naravno da to nije lako, to nije samo rezanje i odstranjivanje, mada tako izgleda. Dharana je smanjivanje dotoka energije tim nepotrebnim sopstvenim delovima. Ako neki organ ne dobija hranu on odumire. Isto je i sa mentalnim konceptima. Dakle stvaraju se novi tokovi preraspodele hrane (prane) u umu i samim time odstranjivanje (isušivanje) nekih tokova u delti uma, čime se dostiže fokusiranost. Dharana ili koncentracija je napor kojega investiramo u to da naš um ne bi mislio o ‘onome’ da bi mogao da misli i mislio o ‘ovome’. Korigujemo spontani lanac misli i sami ga kreiramo da bi kasnije došli u fazu u kojoj kažemo sebi – neću da mislim ni o ovome ni o onome jer hoću da uopšte ne mislim Time redukujemo aktivnost uma na minimum, činimo da um odumre, ne radi, a to mu je veoma naporno, najnapornije. Kontradiktorno. To je ono da poznatu izreku – navika je gvozdena košulja – pobedimo i nadgradimo.
Zar je moguće da da homo sapiens tako malo poznaje sebe?
Iskreno rečeno, sam se često puta čudim tome! Kako je moguće da je homo sapiens u svojoj evoluciji odkako postoje zapisi, tako malo napredovao, tako malo sebe upoznao, u tako maloj meri iz sebe otklonio ili prevazišao neke svoje osnovne slabosti?! Kada sve to sagledamo uopšte nas ne čudi zašto je istorija bila takva i toliko krvava. Ali tu smo gde jesmo. Razloga za to je puno. Na nama danas je da pokušamo da raširimo znanje, mada je to često donkihotovski posao. Diogenes je hodao sa svećom po danu. Nećete verovati ali danas su ista vremena.
Na kraju knjige ste dali zanimljivu i mnogima nejasnu ili neprihvatljivu teoriju o re-inkarniranju. Kako bi to dodatno objasnili?
Za reinkarniranje se treba izboriti! Uravnoteženim umom. To je mnogo važnije nego dobra dela. Dobra dela imaju smisao samo ako pomažu subjektu da dostigne spokoj. Ne verujem da se za to izbori više od 10% živih ljudi. Čak i ako je taj procenat viši, niko nikakve koristi nema od toga. Reinkarnacija ima smisao samo ako se prethodne ili prethodnih inkarnacija precizno sećamo i to u tolikoj meri da od toga imamo konkretne koristi još od detinjstva. Reinkarniraju se samo oni koji prežive astromentalnu reciklažu u Bardo stanju ili u Dvorani Maat. Sve je to lepo prikazano na nekim starijim prikazima XX Velike Arkane Tarota.